By PLAVEB
Насловна
Тромеђа Далмације, Лике и Босне
Сајам књига 2017 ПДФ Штампа Ел. пошта
четвртак, 19 октобар 2017 20:36

Издања Удружења Срба из Хрватске, СКД "Зора" Книн-Београд, српске читаонице "Др Јован Рашковић" и Куљанинова завичајна трилогија - на штанду "Просвете". Избор издања Удружења Срба из Хрватске, "Зоре" Книн-Београд и читаонице "Јован Рашковић" биће изложен на Међународном сајму књига, у хали један, на штанду београдске "Просвете".

Захваљујући "Просвети" једном од најугледнијих и најстаријих издавача у Србији чија традиција траје од 1901. године, моћи ће се набавити:

  • зборник "Грађански рат у Хрватској" (нови број о очувању културне баштине и о седам вјекова манастира Крупе),
  • годишњак "Книнска крајина",
  • књига о Јовану Рашковићу "Јован Рашковић у времену и сјећању" (приредио Данко Парић),
  • "Судбина Крајине" (репринт издање) Срђана Радуловића.

На овом мјесту се може набавити и завичајно трокњижје Ђуре Куљанина - књиге које свједоче о историји, обичајима, ријечима... херцеговачких Срба у Коњицу и околини.

Последње ажурирано четвртак, 19 октобар 2017 20:41
 
Феномен десетерачког двостиха у српској народној поезији ПДФ Штампа Ел. пошта
недеља, 17 јул 2011 20:52

Аутор текста: Ненад Грујичић

О бећарцу

            Феномен „наше најкраће народне песме",[1] како Младен Лесковац у предговору своје познате антологије назива бећарац, представља и даље недовољно испитан терен и велики изазов за проучаваоце народне лирске поезије. Надахнута и ауторитативна, досад у нас прва и једина, студија о бећарцу, ипак, у много чему није до краја распетљала мистику компликованог двостиха наше народне поезије. Остају велике недоумице, чак и неспоразуми, на терминолошком плану, затим, на нивоу предочавања књижевноисторијске генезе десетерачког двостиха и, коначно, његовог географског распростирања.

            Четири године послије првог издања Лесковчеве антологије Бећарац (1958), Винко Жганец у свом тексту Мелодије бећарца пише: „Бећарац је заправо бећарац онда када се ти двостихови пјевају, и то не било коју мелодију, него баш ону која се назива истим именом. Кад гајдаш само свира неку мелодију, а уз то не пјева, вјешт народни пјевач одмах ће знати да ли он свира бећарац или коју другу врсту напјева народне пјесме. Има, дакле, тај израз бећарац основа не само у тексту него и у мелодији, музици… Но, ослањајући се на праксу народних пјевача, ми знамо да се ови кратки двостихови могу пјевати на разне друге мелодије, које немају никакве везе са мелодијом бећарца… Након тих констатација чини се да прије споменута збирка Младена Лесковца није названа правим именом, јер ти двостихови које она садржава нису сами по себи, по голом свом тексту и форми (десетерачки двостих) бећарци. Под тим именом подразумијева се нешто шире, нешто што обухваћа још неке елементе, којих у споменутој збирци нема. Кратке, заправо наше ‘најкраће народне пјесме’ наш народ не зове свагда и свугдје бећарцима. Он има за њих разна имена у разним мјестима и временима, као: писмице, припјеви, кратке, самице, преклапуше, гонеталице, пријекуше, тркавице итд. Истина, често и ти називи означавају првенствено начин пјевања народних двостихова, а тек у изведеном смислу су уједно и назив за текстове ‘кратких пјесама’ често баш таквих какви се у Лесковчевој збирци називају бећарцима. У крајевима гдје су уобичајени ти називи обично није познат израз бећарац за једнаке или сличне текстове у двостиховима.” [2]

Последње ажурирано понедељак, 23 октобар 2017 08:58
Опширније...
 
Манастир Крупа ПДФ Штампа Ел. пошта
Aутор текста Данко Перић   
среда, 05 јул 2017 08:36

Положај манастира Српске православне цркве, Крупа - који ове (2017) године обележава 700 година, писац Мирко Королија овако описује: „У подножју огромног Велебита, на једној малој равници, где се речица Крупа улива у Зрмању, изграђено је једно хришћанско, једно наше народно светилиште, Манастир Крупа, посвећен Успенију Богоматере“.

И Королија, као и бројни други аутори, наводи годину оснивања, 1317. „у доба Краља Милутина, баш онда кад се на овога био дигао мађарски краљ Карло Роберт“.

Али манастир је довршен тек за његовог великог и трагичног наследника, полуслепог Дечанског, дочим га је Душан поновио и обдарио земљама и другим прилозима. Исто тако касније, јер је био на гласу као светилиште и жариште вере, даривала га је богато благочестива, достојна Света Мати Ангелина и њена деца деспоти Ђорђе и Јован“ (Бранковићи).

Турци су Крупу рушили 1502. и 1612, народ је обнављао, а данашњи облик је добила 1855, наставља Мирко Королија. И он истиче, посебно, архимандрита Герасима Зелића (1752-1828): „... Над Крупом зрачи једна једина централна историска фигура, иначе преко његовог животописа добро познатог архимандрита, Герасима Зелића... Јогунаст инаџија и амбициозан, један дух немиран, не зато што би носио у себи једну страст стварања или великих дела, него једну једину страст, да се домогне епископске титуле, човек који једнако уме да се у ту сврху улагује млетачкој Серенисими, као и аустриском Кајзеру, закатаринској Русији, као и француском Императору, оставља за собом један доста песимистичан утисак... Његово просјачење по свету да овом манастиру навуче што више прилога и омогући његово материјално благостање, и онда његова борба под конац живота за злогласним првим епископом далматинским Венедиктом Краљевићем и његов трагичан слом и свршетак у аустријској интернацији...

Последње ажурирано понедељак, 23 октобар 2017 09:00
Опширније...
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.