Плавањска врела ПДФ Штампа Ел. пошта
недеља, 17 јул 2016 12:42

Плавањска врела - „пиштала“

Плавно у сливу Радљевца, Дошнице и других – мањих водотокова, има више сталних и мноштво повремених врела. Поједини геолози тврдили су да је 30 сталних извора, други око 50, који су углавном у источном и јужном дијелу села. Плавањска легенда говори о 365 извора (врела), колико је и дана у години, вјероватно да би истакла издашност природе у водом углавном сиромашном окружењу; примјера ради на планини Промина код Дрниша је само један стални извор. (1)

На десетине плавањских извора је каптирано још у првој половини прошлог вијека. Изворишна жила, или више њих, што се зову пиштала, усмјерени су по правилу, до бетонске бране, кроз коју је постављена метална цијев, укосо усмјерена. Вода је одатле захватана у дрвене „вучије“ и друге посуде, а испод цијеви је корито у којем се напаја благо, док би преостала вода, посебно у топлијем дијелу године била искоришћавана за наводњавање обрадивих површина. Такви људским радом оплемењени извори у Плавну носе назив точак. Најчешће су називају према засеоцима у чијој су близини: Алфиревића точак, Шимића, Карановића итд. За Алфиревића точак плавањско предање бињежи да су га почетком тридесетих година градили мјештани тог засеока које је предводио Дане Алфиревић (1894-1973), самуоки мајстор многих заната. Сеоски лугар Дане је, тврди даље сеоска легенда, био мајстор многих заната, „од скрамара до њекара“, умијеће у изградњи оваквих објеката показао и на Шимића точку као и Точку Петрановића на Ћулуму. Точак на Ћулуму чува и успомену на дугогодишњег директора школе Данила Петрановића. Петрановић је точак крај извора за који се говори да је на око три километра или на пола пута од центра Плавна до жељезничке станице на Бендеру, намијенио пјешацима на тој прилично напорној дионици, посебно напорној у вријеме љетњих жега.

Становницима сусједних насеља најпознатији је, ипак, Бусовића точак на Орловици, који је као и појило у његовом комшилуку љети утољивао жеђ на десетине хиљада оваца, али и стоке крупнијег зуба које се у на пашњачке површине ове планине долазиле из многих мјеста у Книнској Крајини и Лици. Точак је изграђен 1933. и у њега су сведене три воде, односно каптирана најмање три врела.

Да су плавањска брда због сталних извора воде, уз богатство пашњака одавно била мјесто на које су стизале хиљаде оваца, много је доказа, а о томе Бошко Десница наводи, на основу једног документа из 1684. године, односно четири године прије него су Турци напустили село: „Крајишници су навалили из Обровца у Плавно и без осјетљивих губитака извукли одатле 1.000 глава ситне стоке“. (2)

Почетком осамдесетих година 20. вијека у селу је потпуно модернизован процес водоснабдијевања, па су за свега неколико година чесме са питком водом и купатила инсталирани у безмало сваком домаћинству. Поједини засеоци су да би то остварили копали канале у које су постављане водоводне цијеви и више стотина метара, често кроз „љути“ камењар.

Традиција је то још из римског доба, када је из Плавна (Плавно поље, према неким подацима Торбичка пећина) почињао аквадукт (водовод) којим се снабдијевао велики војни логор Бурнум (Шупљаја код Ивошеваца), један од главних римским гарнизона у провинцији Далмација. (3)

Многим врелима у Плавну приписивана су љековита својства, а једини је „експлоатацију“ мање количине воде са Башинца вршио чувени плавањски шерет Сава Грмуша – Пуркела. Својевремено је кнински дописник регионалног листа „Слободна Далмација“ Андрија Матковић забиљежио Савину причу да је воду са Башинца продавао кистањским трговцима Јанковићима, приписујући јој својства „мушке воде“.

У Плавну је све до земљотреса седaмдесeтих, а посебно оних средином осамдесетих година прошлог вијека, било више млинова него у било ком другом селу у окружењу (готово сваки заселак је имао свој млин), а број им се тада смањио због, у међувремену неразријешених тектонских поремећаја.

  1. (1) Др Јован Илић, Книнска крајина - основне географски демографске особености, у: Книнска Крајина 1, Београд 2012, стр. 36-44;
  2. Др Јован Плавша, Становништво Книнске Крајине, Нови Сад 1997.
  3. (2) Бошко Десница, Историја котарских ускока, Београд, 1950, стр. 231
  4. (3) Борис Илаковац, Римски акведукти на подручју сјеверне Далмације, Загреб 1982.
Последње ажурирано субота, 23 јул 2016 10:10
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.