By PLAVEB
Насловна Етнографија Обичаји и вјеровања Обичај чувара Христовог гроба
Обичај чувара Христовог гроба ПДФ Штампа Ел. пошта
субота, 08 јануар 2011 19:15

Традиционално окупљање дружине започиње (ре)избором харамбаше, а они стављени под његово заповедништво дефилују, улазе у цркву и смењују се у стражама код Христовог гроба. Овај обичај из Врлике даје Светој Литургији извесне тонове ратничког достојанства, а присутни верници се упознају са бурном прошлошћу, древном епиком динарског поднебља и постојбине. Цетинска крајина је колевка овог обичаја који има сјајну манифестацију, представљајући синтезу спољашњег сјаја народне ношње, и унутрашњег значаја литургијског сабрања и есхатолошког усмерења.

Врлика у историји православне Далмације

Врлика заузима значајно место у прошлости православља у Далмацији и тамошњег српског народа. У тим крајевима се нарочито истичу етички захтеви Косовског завета и светосавске свести. Нововековна историја Срба у Цетини и њеном крајишту нарочито, познаје искуство верских и цивилизацијских сукобљавања. Када се посматра народна ношња из Врлике и Цетинске крајине на њој се очитују немирни вихорови сеоба, јека љутих борби и ратничко крварење. Ко познаје црквену историју северне Далмације зна за притиске страних власти који су предузимани у циљу потирања православне вере. Све то се прелива на цетинској народној ношњи, која виђена у Батајници и београдској цркви Св. Марка последњих дана Страсне седмице и уочи Васкршњих празника, успешно одржава континуитет динарске српске историјске традиције.

Млечани су спречавали рад српске јерархије и канонску власт Пећке патријаршије за све време њихове владавине у Далмацији. Република Светог Марка је фаворизовала потчињавање православних Срба у пословима духовних ствари грчким владикама. Филаделфијски митрополити који су столовали у Венецији били су Јелини (Грци) који су били емоционално и ментално далеко од српске пастве Равних Котара, Буковице и Загоре, плаћени чиновници одвојени од народа на прави бирократизовани начин. Међутим, тамошњи Грци, припадници грађанског сталежа били су наклоњенији Србима саосећајући са њима због припадништва истој вери и бивши у сличном друштвеном положају. И њих је млетачки лав претећи посматрао, баш као Морлаке „рашанског обреда“.

Даламтински Срби признају тајну власт епископа горњокарловачких, тада се дешава вршење тајних рукополагања, која се у историографији означавају као „довијања“. Покушај Симеона Кончаревића из 1750. године да се у Далмацији устали власт православног епископа, најавила је период верске либерализације који ће заиста доћи са Французима почетком XIX века. Али баш у том времену у Далмацији се јавља личност епископа Венедикта Краљевића, некадашњег дабробосанског митрополита, фанариота, који улази у опасан пројекат унионистичке акције.

У писму упућеном митрополиту Стефану Стратимировићу (1790–1836), које су написали далматински Срби, указујући на опасност од унијаћења које је у првој половини XIX века пропагирао епископ Венедикт Краљевић, почиње се са историјским освртом:

„Део православног стада Христовог који живи у Далмацији, Боки Которској, Дубровнику и Истри, око 70.000 душа данас је пострадао, како је и надалеко знано, због многолетног лишенија свога Архипастира, а праве утехе у свом вероисповедању нема, морајући чак (примјер може бити без премца у свету) да у више својих храмова држи придружен западни олтар, на коме су одржавана посведневна западна богослужења“. (Преписка о унији далматинског епископа Венедикта Краљевића са аустријским правитељством, у Биограду 1863, стр. 11).

О Венедикту Краљевићу је уравнотежен, али за црквену историју опет поражавајући суд, дао модерни историчар Ђоко Слијепчевић када за њега даје оцену да је био у питању „човек авантуристичког духа, лабилног личног морала, и веома умешне сналажљивости“. (Историја СПЦ, књ. II, стр. 573)

У коликој мери је политичка прошлост Цетинске крајине и Врлике имала тешку судбину опомиње нас најпре запис једног непознатог православног свештеника: „Године 1714. пленише Турци Цетину и Врлику (на одери) и многе душе христијанске поробише и изсјекоше“ (Стари српски записи и натписи, бр. 5264). Речи „на одери“ опомињу нас да је поход Турака из правца Босне био пропраћен масакрирањем хришћана. Уметничка поезија фра Андрије Качића Миошића надахнута народном епиком, опевала је иста дешавања у свом ритмичком изразу, у дијалогу делија Марка Ћурковића и Ибре Диздаревића:



„Ако те је родила Туркиња,

А мене је Цетинка Влахиња,

Пођи с Богом, а не губи главе

Моја пушка за игру не знаде“.

 

Цетинска крајина је важна као исходиште српских сеоба у Жумберак средином XVI века. Од тих жумберачких Срба, који су махом поунијаћени у другој половини XVIII века, потиче и благородни монах Арсеније Врликић (Верликић), сабрат манастира Гомирја. Он је био родом из тамошњег села Бојанаца, српске православне оазе, а познат је као ктитор звона за саборни храм Епархије карлштатске у Плашком.

Историја притисака на далматинске Србе

Унијатски покушаји епископа-отпадника Венедикта Краљевића, каријеристе и корумпираног човека, једног уџбеничког примера негативног фанариотског карактера, завршила се у крвопролитију. Венедикт је мислио да се унија међу далматинским Србима може ширити путем школе, да се њихови епски стереотипи и окоштале верске представе могу променити катедрама и унијатским професорима. Зато је у договoру са властима финансирао долазак тројице обучених гркокатоличких богослова: Ступницког, Чировског и Честинског. Када су Срби уочили да је богословско училиште у Шибенику расадник римске слаткоречиве прелести, сасвим стране православном светоотачком етосу, почели су деци да забрањују даље школовање. Монаси манастира Крке се заклињу „да ће се православна вјера и крвљу бранити“. Народни прваци Стеван Вујиновић, Никола Кнежевић и Натал Поповић су 24. маја 1821. писали митрополиту Стефану Стратимировићу „да се наруши злочинитељ и усија вражду и непријатељство у нас“.

На први дан Духова, 10. маја 1821. године, завереници су напали кочије епископа Венедикта Краљевића, пуцали су верујући да се он налази у њима, али како је он инстиктивно одложио уобичајену шетњу, жртве су били: каноник Алексеј Ступицки, градски комесар Шибеника, и још двојица рањених чиновника. Ухапшени су као инспиратори и стварне коловође: протосинђел Кирило Цвјетковић, родом из Боке Которске, јеромонах Никанор Кнежевић, звани Вукобрат. (Вукобрата има иначе са обе стране Динаре, а у Босни су концентрисани у месту Ресановаци код Босанског Грахова). Непосредни атентатори Катић и Клепо умрли су у затвору, док је извесни умешани Поповић-Чоко 1822. успео да побегне из сужањства и да се домогне Босне.

Венедикт Краљевић, човек за кога су Срби мислили да је Грк, а Грци да је Србин, који је говорио чудном мешавином словенског језика из околине Солуна и новогрчког дијалекта, у својим унијатским комбинацијама није рачунао на виолентност српског динарског типа. Човек који је много пута био умешан у проневере новца, кукавички је побегао у Италију. Пред крај је у свом Тестаменту дао оправдање своје црквене делатности: „Намера моја је била само, да просветлим своје духовно стадо и да уклоним мржњу међу православнима и римокатолицима и да их сложим у братској љубави“. (Бошко Стрика, Далматински манастири, стр. 60–61). Никанор Грујић је боравећи у Италији срео Краљевића који се по његовом сведочанству „није поунијатио, него је и данас остао православан“. (Автобиографија, стр. 184)

Међутим, и даље су настављени верско-политички притисци на Србе. Аустријски гувернер у Далмацији, гроф Венцеслав Лилиенберг, успео је путем мита и потплаћивања да придобије за „царску вјеру“ двојицу српских свештеника Петра Кричку из Кричака и Марка Бусовића из Баљака. Цивилна администрација у Далмацији је 8. марта 1832. јављала да је на унију прешло укупно 49 душа из дрнишког краја. (Историја СПЦ, књ. II, стр. 594–595). Епископ Пантелејмон Живковић је био човек непоколебљивог и чврстог става у погледу уније. Да би одолео притисцима власти која је давала жито народу у оскудици да преће на „царску вјеру“, купио је велике количине намирница и делио пастви бесплатно...

У мају 1844. године у Врлици су се у исто време обрели православни епископ Јеротеј Мутибарић и унијатски (гркокатолички) бискуп Гаврило Смичиклас. Тада је била у току церемонија освећења гркокатоличког храма. Већи део народа, да би доказао приврженост православној вери похрлио је на службу у православну цркву. (Историја СПЦ, књ. II, стр. 600–601)
 

Смисао обичаја и порекло

О чуварима Христовог гроба је својевремено писао у „Православном мисионару“ садашњи Eпископ шабачки Лаврентије, који видевши их, стиче утисак да испред њега стоји поредана дружина Костреша и Плавше харамбаше. Епичан утисак који чувари стварају оживљује борбeно наслеђе предака, али не на нивоу приземности и неке претеће агресивности. Људе динарског појаса карактерише опсесивност прошлошћу, та занетост приповедањем и песмом о минулим подвизима је плод самих историјских околности. То уметничко занесењаштво се не изврће у један идолопоклонички однос према историји. У случају Чувара Христовог гроба, Литургија на којој присуствују прихватила је ратне напоре своје православне пастве, подвиге у крви одбрамбених ратова „под крсташ барјаком“, а вођених „за крст часни и слободу златну“. Спаситељ Господ Исус Христос има две природе: божанску и човечанску. Окретање главе и занемаривање прошлости води ка политичком монофизитизму који итекако погодује глобалистичкој прелести свакодневице.

Традиција Чувара Христовог гроба, витешко-литургијски обичај, представља синтезу верског предања и националног историјског искуства. Наравно, нијe лишен евхаристијског усмерења и осмишљења. Обичај је под благословом Eпископа сремског господина Василија однегован и устаљен у новом батајничком храму, где и свештенство Храма Рођења Пресвете Богородице помаже у одржању континуитета оваквих историјских традиција.

Галерија

Аутор текста је Радован Пилиповић, а текст је објављен у броју 1034 часописа "Православље"

Видео записи

Спољашње везе

Последње ажурирано среда, 18 мај 2011 12:42
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.