By PLAVEB
Насловна Етнографија Народна ношња Ношња у книнском селу Голубић
Ношња у книнском селу Голубић ПДФ Штампа Ел. пошта
субота, 15 јануар 2011 18:14

аутор текста: Вера Шарац Момчиловић, виши кустос Етнографског музеја у Београду

Тема овог рада је одећа мештана села Голубић која је ношена пре и непосредно после Другог светског рата, а коју Голубићани препознају као своје етничко обележје. Рад je заснoван првенствено на казивањима Голубићана и на подацима из релевантне литературе, илустрован је фотаграфијама из фотодокументације КУД-а Крајина, приватним фотографијама из породичног албума и фотографијама из фотодокументације Етнографског музеја у Београду. У раду је, уз основне карактеристике динарске ношње, дат опис свакодневне и свечане ношње мушараца, жена и деце, с посебаним освртом на покривање главе, на обућу, накит и торбу која је била саставни део свакодневног и свечаног начина одевања. На крају текста је дат списак коришћене литературе.

Основне карактеристике динарске ношње

Ношња је један од елемената етничког идентитета неког народа или етничке групе. Настала је као одраз природних, привредних,  историјских и социјалних прилика, одражавајући етичке и естетске норме друштвенe заједницe и носећи лични печат појединца.

Код сеоског становништва јужнословенског етничког простора крајем XIX и у првој половини ХХ века разликујемо неколико начина одевања, а које називамо традицијском народном ношњом. За западну, динарску зону у областима континенталне Хрватске, за области Лике, Кордуна, Горског Котара, Баније, Далмације, западне Босне, Херцеговине, континенталне Црне Горе и југозападне Србије, као и за области Жумберка, Беле Крајине, Пероја и Конавла карактеристичан је динарски тип ношње. Одликује га мноштво регионалних варијанти с етничким, статусним и другим особеностима. Ношња книнског села Голубић је варијанта динарске ношње карактеристичне за северну и средњу Далмацију и делимично Лику.

 Детаљ веза – грађа 

Динарске ношње су прилагођене континенталној, планинској клими и проистекле су из сточарског начина живота. За израду одеће коришћени су вунени и знатно мање материјали од платна. Кожа је коришћена за израду опанака. Одећа је углавном израђивана у кућној радиности, а у мањој мери је била куповна. Материјали од којих је кројена и шивена одећа ткани су на разбоју у сваком домаћинству. Одећу су, за себе и своје укућане, кројиле и шиле жене. Понегде, као у Голубићу, кројењем сукна су се бавили и мушкарци. Плетење као начин израде одеће мање је примењиван. Одећа је украшавана у ткању, везом и апликацијама. У ткању су разнобојним геометријским орнаментима украшаване прегаче и тканице, а везом кошуље и чоја (црвене, плаве и зелене боје), која је аплицирана на хаљине, зубуне, тканице  и чарапе. Орнаментика тканих и везених украса је геометријска. Ношње одликује једноставна елеганција и монументална форма.

Основна летња мушка ношња састоји се од белих платнених гаћа равног кроја и платнене кошуље, прслука, капе и обуће. Кошуља је дуга до колена, опасује се тканицом или кожним појасом (карактеристично за Банију, Кордун и Лику, Равне Котаре и обровачку Буковицу). Зимску ношњу, уз основне платнене делове који се носе до тела, чине – сукнене чакшире беневреци и један или два прслука (крожет, јечерма, зубун, лајбек), појас, гуњ с дугим рукавима (аљак, копоран, трлаган) и кабаница. Горњи хаљетак (гуњ) ношен је пребачен преко једног рамена или огрнут. За динарску ношњу карактеристична је вишеслојна обућа (чарапе, назувци, приглавци и опанци) и различите врсте женских оглавља. Највише су ношени пресни опанци – опуташи, преплеташи. Ношени су и тзв. лички затворени опанци типа капичара. За свечане прилике облачена је комплетна ношња, независно од годишњег доба.

Основну женску ношњу чине платнена дуга кошуља дугих рукава, појас, прегача, зубун, оглавље и обућа. За хладно време основна одећа  допуњавана је сукненом хаљином – аљином. Обућа, као и у мушкој ношњи, вишеслојна је. Летња женска ношња састоји се од сукнене хаљине без рукава или од вунене сукње (Лика) и кратке кошуље. Делови летње ношње су израђивани од куповног тањег материјала и имају кројне одлике моде. Оглавље се састоји од капе за девојке и мараме за жене. Марама је од различитих материјала, различитих димензија, украшавана и везивана на различите начине, зависно од локалитета, етничке или верске припадности, брачног и породичног статуса жене.

Опште одлике ношње у Голубићу

У уводном делу рада речено је да ношња села Голубић има одлике динарске ношње северне и средње Далмације и суседне Лике.  Карактеристике које то потврђују су – материјал од којег је одећа израђивана, крој основних делова ношње, начин украшавања одеће и начин ношења. И целина народног одела Голубићана, саставни делови свакодневне и свечане мушке, женске и дечје ношње и њене стилске одлике имају карактеристике динарске ношње.

Током времена, под утицајем многобројних фактора, ношња у Голубићу се мењала. Положај села, који лежи на важним путним правцима, и начин привређивања фактори су које бисмо издвојили као оне који су у највећој мери допринели да се делови традиционалне ношње замене савременим. Пре него у другим селима у околини Книна, у Голубићу су почели да се користе куповни материјали за израду одеће и куповна одећа. На основу казивања Голубићана, забележили смо како је ношња у Голубићу изгледала пре него што је изобичајена, у периоду од тридесетих до педесетих година ХХ века. 

Свечану мушку ношњу чинили су: кошуља и гаће од платна, који су се облачили до тела, прслукђилет и сукнене гаће – брневреци и сукнени гуњ – аљинак. Кошуља би била упасана у гаће и опасана тканим вуненим појасом – каницом. Преко тканице виђенији и богатији мушкарци су опасавали кожни појас – пашњачу. Сукнени гуњ – аљинак био је обавезни део свечане одеће. Ношен је приликом боравка ван куће, као и кабаница – кабан, која је била саставни део одеће путника и чобана. Мушкарци су на глави увек носили капу. На ногама су ношене чарапе и опанци.

Свечана женска ношња се састојала од платнене кошуље, вуненог појаса, прегаче и зубуна. За хладније време и у зимско доба, уз  наведене делова одеће, ношена је и сукнена хаљинааљина. Кошуља је увек опасивана вуненим појасом – тканицом.  Аљина би се облачила преко кошуље, а зубун преко хаљине.

Одећа удате жене разликовала се од одеће девојке по боји неких делова и према начину покривања главе. Девојке су носиле хаљине од белог сукна – бјелаче, а удате жене од модрог – модрине. Боје на девојачкој прегачи и на прегачи млађих жена биле су светлије, док су на прегачама старијих жена биле тамније. Жена је од удаје, па до краја живота носила на глави платнену марамубошчу. Девојка је у свакодневним приликама била гологлава, а у свечаним приликама је носила плитку црвену капу од чоје. На ногама су и жене и девојке носиле чарапе и опанке.

Свакодневну женску одећу чинили су сукња – котула, блуза – бљуза и кецеља – травежа. Шивена је према кроју грађанске одеће од куповних тканина фабричке израде. Шиле су је шнајдерке. У великој мери се разликовала од свечане одеће.

Мушкарци су у свакодневним приликама облачили изношену свечану одећу. 

Торба-детаљ ткањаСвечана одећа је до средине ХХ века израђивана од платна и од вунених тканина домаће израде. Казивачи памте да су Голубићани на сеоским вашарима куповали лан – јуту и да су је жене код својих кућа мукотрпним и дуготрајним традиционалним поступком  прерађивале  у нити. Од ланених нити ткано је платно, техником у два нита. Од њега су жене кројиле и шиле кошуље и гаће. После Другог светског рата домаће платно је куповано на вашарима (од Босанки). Касније су кошуље шивене од куповног памучног платна. Материјали од вуне су знатно више коришћени за израду одеће. Прерада вуне у нити одвијала се по традиционалној технологији у сваком домаћинству у Голубићу. Прерадом вуне и израдом вунених материјала бавиле су се жене. Шишање оваца је био мушки посао, а све остало до предења, ткања и фарбања био је посао жене. Вунена нит добијана у кућној радиности разликовала се по квалитету. Вуна оваца била је квалитетнија од вуне овнова. Квалитет вуне зависио је и од старости овце. Најквалитетнија, вуна која се највише ценила, била је вуна од младе овце – шиљежета. Вуна овнова и старијих оваца мање се ценила. Најчешће коришћен вунени материјал за израду зимских и свечаних делова мушке и женске одеће – било је сукно. Од сукна су кројени и шивени гуњеви, чакшире, хаљине и кабанице. Прегаче и појасеви су ткани од разнобојне вуне.  При ткању ових предмета за основу се користила бела памучна нит, а за потку разнобојна вунена нит. Ткало се у два и четири нита. Сукно је ткано у четири нита. У ткању су извођене геометријске шаре техником пребирања и клечања. Жене су саме бојиле пређу и тканине. Пређа је бојена биљним и анилинским бојама. Бојење сукна – тањгање у јасеновој кори, уз додавање опиљака гвожђа, трајало је 15-20 дана. Неке жене су и после Другог Светског рата фарбале, односно тањгале вуну на овај начин.

Сукно за израду мушке одеће кројили су мушкарци, појединци којима је то ишло од руке. У Голубићу су двојица била специјализована за  кројење капута и ђилета. Кројили су их за све мушкарце у селу. Код њих је доношено сукно на кројење, а шиле су га жене код својих кућа.

Зубун, детаљ са везаним апликацијамаЗа динарске ношње, па и ову из Голубића, кaрактеристичан је вез на комадићима чоје изведен техником ланчанца препознатљивог колорита и орнаментике, и вез техником покрстице и исписаре изведен на платну. Исти је на целом динарском простору, било да се ради о примењеном материјалу којим се везе, техникама веза, орнаментици или расопреду веза. Везло се разнобојном свилом, белом памучном нити, танко опреденом вуном нити и танком металном жицом. На чоји се везло техником ланчанца, а на платну техником покрстице. Највише се везло црвеном свилом.

Мајке су училе девојчице да везу у најранијем узрасту, пре поласка у школу. Обично прво мајка полоза, једнобојним концем извезе основне контуре орнамента, а девојчица потом пажљиво везе преко тог.

Плетењем је израђивана углавном вунена обућа – чарапе и назувице – наратци. Чарапе су плетене од домаће и од куповне вуне. Нису украшаване. Плетене су на пет игала. Плело се на посебан начин, уз помоћ канела. Канел је дрвено помагало вретенастог облика чији је један крај затицан за појас, а у други који је је био богато изрезбарен стављана је игла. На канелу је стајало и клупко. Отвор у који је стављана једна игла на коју су намицане петље налазио се на врху канела.

После Другог Светског рата жене су почеле да плету џемпере. Плеле су их за мушке чланове породице и за децу.

Опанци опуташи такође су израђивани у кућној радиности. Стопало за опанке опуташе кројено је од козје или воловске коже. Кожа је   штављена сољењем и сушењем на сунцу. Опуту, узицу од коже, припремали су мушкарци у време зимских вечери. Већ припремљену,  усољену и осушену јунећу или телећу кожу која је била исечена на уске дуге каише увртали су помоћу нарочите справе. У припреми опуте учествовала су два мушкарца. Овако припремљена опута чувана је намотана на калемима и коришћена по потреби.

Свака млада је у својој девојачкој спреми доносила одећу коју ће после удаје носити.

На горе описани начин израђивана је свечана одећа. Женска свакодневна одећа шивена је од куповних материјала, а капе, мараме и обућа  који су били занатски производи куповани су у продавницама у Книну или на сеоским вашарима.

МУШКА НОШЊА

      KУД Голубић      

Кошуља је шивена од домаћег ланеног или од куповног белог памучног платна, дуга до колена, дугих, широких, равно углављених рукава. На раменима је набрана и има широке манжетне. На грудима је разрезана, има шири успрвно нашивен оковратник. Ношена је упасана у гаће, а опасивана је тканицом.

Гаће су ношене непосредно на доњем делу тела. Гаће и кошуља су били једина платнена одећа. Шивене су као и кошуља, од домаћег ланеног платна или куповног памучног. Ногавице су биле при крајевима сужене, и имале су узице за везивање – подвезе. Везиване су у струку узицом провученом кроз поруб.

Чакширесукнене гаћебрневреци су ношене преко платнених гаћа. Сашивене су од црног или модрог сукна. Састоје се од тура и ногавица. Ногавице се при крајевима сужавају, на спољним ивицама су разрезане, а закопчавају се копчама – спонама. Од појаса наниже имале су по један прорез (са сваке стране), оивичен црвеном чојом.

Гуњаљинак. Израђиван је од црног домаћег сукна, украшен црвеном куповном чојом. Дуг до половине бедара, дугих равно углављених рукава, спреда је целом дужином био разрезан. Украс од црвене чоје аплициран је на раменима, дуж разреза и на угловима предњих страна. Ивице чоје су зупчасто изрезане. Имао је два косо усечена џепа с отворима оивиченим црвеном чојом. Носио се огрнут преко рамена.

Прслукђилет био је сашивен од црног сукна. Прслук за свечане прилике био је украшен апликацијама од зупчасто изрезане црвене чоје, која је аплицирана дуж предњих страна, око отвора на раменима. На грудима је имао украс од две ниске пулије. Имао је три усечена џепа – један у висини груди и други на доњем делу десне стране и један на доњем делу леве стране. Отвори за џеп су украшени црвеном чојом – ризом.


Појасканица. Ткани вунени појас био је вежен и украшен црвеном чојом. Израђен од домаће разнобојне вуне тамних боја с утканим светлим уздужним пругама, био је ткан у четири нита. Постављен и ојачан куповним платном, с унутрашње стране имао је ушивене џепове. У џепу су мушкарци носили прибор за пушење (лулу, дуванкесу, кремен, огњило, мале машице за лулу и лешку). Каница је једном опасивала струк, а закопчавана је металним копчама.

Кожни појаспашњача. Био је саставни део свечане ношње појединих Голубићана. Опасиван је преко тканог појаса и служио је да се у њему носи оружје. Пашњача је широки кожни појас састављен од кожних листова, с лица богато украшен геометријском орнаментиком изведеном од коситренених зрнаца и разнобојног стакла. Био је симбол традиционалних вредности патријархалног друштва – храбрости и јунаштва. После Првог светског рата више се није користио.


Кабаницакабан – црни сукнени хаљетак који су зими или по лошем времену носили чобани и путници. Могао је бити с рукавима или без њих, али је обавезно имао капуљачу. Штитио је од кише и снега. Кабанице су ткане од црне пређе добијане од вуне црних оваца.

>ЖЕНСКА НОШЊА

Женска кошуља, детаљ везаКошуља – женске кошуље су шивене од домаћег ланеног платна и од куповног памучног платна. Платно је ткано у два нита. Кошуља се састоји од једног комада на раменима савијеног платана, с отвором за главу и прорезом на грудима. Рукави су широки, равно углављени, а на раменима мало набрани. Било је и кошуља код којих је доњи део рукава покупљен у манжетну с дугметом и петљом за закопчавање. Доњи део кошуље, од струка наниже, проширен је клиновима. Кошуље су имале уски усправно ушивен оковратник.

На грудима кошуље био је везени украс. Састојао се од две симетричне правоугаоне целине формиране дуж разреза. У орнаменталној композицији доминирају уздужне паралелне пруге с правилно распоређеним ситним геометријским орнаментима. У везу су примењене архаичне технике веза по броју – п р о в л а к а  и  п р у т а ц,  који се убрајају у најстарије везилачке технике. Ивице уског оковратника и  ивице рукава везене су техником покрстице. Вез је изведен свиленим и памучним концем црвене боје.


Прслук је новији део женске ношње. То је комад куповног белог или жутог памучног платна богато извезен белим памуком, цветне орманемтике или с аплицираном куповном чипком. Имао је облик пластрона, а могао је да има и пораменице. Везиван је помоћу памучних трака. Такође, везиван је и преко кошуље, како би украсио груди. Пластрони су куповани код кројачице у Книну.

Хаљина, женски дио народне сукнене ношњеХаљина од сукна с локалним називима бјелина, модрина и црнина је хаљина дугих рукава, дуга до испод колена, спреда целом дужином разрезана. Леђа и предњи делови су од једног савијеног комада на раменима. Рукави су равно углављени, на крајевима сужени, мало разрезани с металном копчом за закопчавање. Бочне ивице од струка наниже проширене су клиновима. Аљина је украшена апликацијама трака црвене и зелене куповне чоје, и везом. Апликације су распоређене дуж предњих ивица и доње ивице хаљине и рукава, а вез само на доњој ивици задње поле. На лактовима су аплицирани правоугаоници од црвене и зелене чоје, оивичени жутим вуненим гајтаном.

Зубун је сашивен од модрог и црног сукна. Састављен од леђа и предњих делова, дуг до испод кукова, спреда је целом дужином разрезан. Украшен је тракама зелене и црвене куповне чоје, и везом. Украси су распоређени дуж ивица и испод пазуха. Главни украс се састоји од правилно исечених и састављених комада плаве, црвене и зелене чоје који су извезени разнобојним свиленим и вуненим нитима и белим памучним концем. Везени украси су аплицирани на доњој ивици задње поле зубуна и испод пазуха. Орнаментика веза је геометријска. Изведена је везилачком техником ланчанац. Назив највише примењиваног спиралног орнамента је – куке.

Галерија: Зубун, женски дио народненошње. бр. 40 421

Девојке су носиле зубуне – ризичаре, који су били украшени само тракама зелене и црвене куповне чоје – ризе. Ови зубуни нису имали везене апликације.


Појасканица је ткани уски или нешто шири појас навежен и украшен зупчасто исеченом црвеном ризом – истригама. Геометријски орнаменти ромбоидног облика изведени су у ткању. Било је и појасева који су украшавани и металним полулоптастим украсима – илицима. Појас је био постављен и ојачан куповним платном. Једном је опасивао струк и закопчавао се дугметом и памучном петљом. Ношен је преко прегача.

У свакодневним приликама преко кошуље жене су опасивале каницу од мрке вуне ширине подланице, која није имала украсну, већ практичну функцију.

Дјевојка у Голубићкој народној ношњиПрегача је ткана од разнобојне вуне и белог памука, најчешће у четири нита. Основа је од памучне нити, а потка од вунене нити разних боја, и белог памука. У ткању су техником клечања изведени орнаменти који украшавају прегачу. Орнаменти су геометријски и распоређени су у уске паралелне појасеве. Доминирају ситни орнаменти живих боја. Називи за орнаменте нису сачувани. Прегача је оивичена црним вуненим ресама – поткићем. На крајевима бочних ивица су ручно рађене ресе црвене боје. Прегача је опасивана узицама, такође ручно израђеним. Узице су укрштане на леђима, а потом су крајеви враћани напред и везивани на средини струка.

Описана ношња је облачена у свечаним приликама, празником и недељом. Разликовала се од ношње за свакодневне пригоде. Женска свакодневна одећа израђивана је од куповних материјала, и као што је већ речено – чинили су је сукња – котула, блуза – бљузе, кецеља – травежа и куповна дезенирана марама – шудар.

Покривање главе

Најраспрострањеније покривало за главу била је позната личка капа. То је плитка капа округлог дна, израђена од црвене и црне чоје. Обод капе је црн и по њему су црном свиленом нити извезени спирални орманенти распоређени у четири паралелна реда. На рубу капе ушивено је девет кићанки – кита од црног свиленог конца. Мушкарац је увек носио капу на глави.

Женска личка капаДевојачка капа је сличног облика као и мушка, само је мањих димензија. Израђена је од истог материјала. Састоји се од округлог дна и веома уског обода. На ивици су црне дуге свилене кићанке. Дно капе је украшено полукружним орнаментом извезеним црном свилом. Капа је причвршћивана прибадачама – воркетама.

Симболично значење црвене и црне боје сачувано је у народном предању и везано је за косовски мит. Црвена боја симболизује проливену крв косовских јунака, а црна жалост за изгинулим косовским јунацима и изгубљеном битком. Девет црних кићанки симполизује деветорицу браће Југовића.

Као што је већ речено, по начину покривања главе разликовале су се девојке од младе – невесте, а удате жене од старијих. Девојке су носиле капе, док су удате жене носиле мараме – бошче. Младе удате жене су носиле малу бошчу, а удате старије жене велику бошчу. Мала бошча је марама од белог танког памучног платна фабричке израде – тамина. Носила се савијена по дијагонали, с крајевима везаним испод браде. Носиле су је младе и млађе удате жене. Куповане су у Книну од жена које су их шиле и везле. Бошча за старију удату жену је велика бошча. Била је већих димензија, сашивена од белог куповног платна и без украса. Везивана је испод браде. Крајеви су могли да се везују на два начина. Као на малој бошчи, везивањем испод браде, да су крајеви слободни или уметањем укрштених крајева уз лице.


И када су остали делови ношње нестали из употребе, марама је остала као статусни симбол удате жене.

Обућа

Вишеслојна обућа карактеристична за динарски тип ношње у Голубићу је изобичајена после Првог светског рата. Основна обућа биле су плетене вунене чарапе  различите дужине и различите врсте опанака.  Ципеле су почели да носе имућни Голубћани у првој половини ХХ века.

У Голубићу су  почетком и средином ХХ века више ношени опанци  - опутари, а  у другој половини  гумени опанци.

ОпанциОпанци  опутари су израђивани од пресне, неуштавњене козје или говеђе коже и опуте. Састоје од стопала са носем, лица опанка са каишем и дела за петом.  Стопало је  израђивано од  неуштављене коже, а лице и део за петом од опуте. Каиш је био од  уштављене говеђе коже и закопчавао се сапоном – металном копчом. Лице  је дубоко покривало прсте и горњи део стопала. На врху опанка је  мали нос настао обликовањем коже  према стопалу.

Није било разлике између левог и десног опанка, дечји опанци су били истог облика као опанци за одрасле. Разлике, мада мале,  у  детаљима било је између мушких и женских опанака.  Била је у боји  каиша и боји траке која је ишла средином лица опанка. Трака која је ишла средином лица на  женским  опанцима -  прплет, формирана преплитањем  опуте преко дебљег памучног конца, била је црвене боје као и каиш. Понекад су женски опанци украшавани малим црвеним вуненим кићанкама.

Гумени опанци, каишари састоје се од  доњег дела, стопала и лица. Назив каишари потиче отуда што имају каиш за везивање. Стопало је било од гуме, а лице од црне говеђе коже. Делови опанка  су међусобно састављени прошивањем, лепљењем и нитнама. Закопчавали су се каишем као и опутари. Каиш са пређицом за  закопчавање провлачио се кроз прорез на лицу опанка.

Гума је радије коришћена  за  израду стопала опанка јер се показала практичнијом.  Мање се клизала, била је елаетична и  стога прилагодљива конфигурацији терена.  До гуме се једноставније долазило и неге су  при влажном времену остајалке суве.

Још један облик обуће памте Голубићани. То су опанци каишари звани шлапе. Била је то једноставна  обућа са  стопалом од гуме  и каишима од коже. Каиши су се укрштали на рису стопала и остављали прсте и већи део стопала непокривен. Закопчавали су се каишем који је  ишао око глежња и имао металну копчу. Израђивали су их и мушкарци и жене, свако по потреби.

Чарапе.  Чарапе су плетене од вуне.  Мушке од женских су се разликовале само по дужини. Жене су у свечаним приликама носиле црне вунене чарапе . Било је дугих чарапа преко колена и оних краћих. Краће су ношене лети. И дуге и кратке чарепе су имале широку ранфлу.  Подвезама  су причвршћиване за ногу.

Гете. Вунене  женске чарапе, већином беле боје, исплетене од танко опредене фине вуне од младе овце. Дуге до средине листа. Краће су од чарапа. Носе се када је топлије.

Наратци. Плитка вунена обућа која покрива само прсте и стопало. Плетена је од домаће и од куповне вуне.  Подашивана је  кожом. Ношена је у  кући. Носила су је најчешће деца..

Накит

Према  причи Голубићана девојке и жене  се нису много китиле. Врста и количина накита зависила је  од имовног стања породице из које девојка потиче.  Девојке  из имућнијих кућа носиле су ниске дуката, огрлице од стаклених зрна, ланчиће,  минђуше  и  прстење. Жене су се мање китиле него девојке.

У Голубићу, као и у  суседним крајевима, као престижни симбол  економско стања куће из које девојка потиче и првенствено знак њене зрелости и спремности да заснује породицу,  ношен је накитни детаљ познат под општим називом  г е р д а н .  Гердан  украшен  металним новчићима, што је његов  првобитни  и уобичајен облик,  у Голубићу памте само по причи старијих. Гердан  који памте   је са  папирним новчницама. Сашивен је  од домаћег или куповног платна, правоугаоног је  издуженог облика.  Изгледа као дугачка  платнена прегача са прошивеним тракама у које се умећу папирне новчанице. Око врата  се везује памучним тракама.

Старији казивачи памте да су пре Другог светског рата богате девојке – удаваче носиле овакве гердане, украшене папирним новчаницама (50 и 100 динара Краљевине Југославије. Овакав начин украшавања појавио се  као мода и није се дуго задржао.

О томе како је у селу гледано на овај начин кићења удавача  јасно казују у сећању казивача  сачувани стихови:

На чељаде не треба иљаде,
На несрећу иљаде се мећу

 

Торба

Голубићани су уз свечану одећу, празником и недељом, када се иде на сајам, у свадбу или  у госте, носили торбу – зовницу. Зовница је израђивана од домаће вунене тканине, у ткању украшена  разнобојним уздужним пругама и   клечаним ромбоидним орнаментима. Пруге су с наличја а орнаментима украшени део с лица торбе. Отвор је оивичаван ширим појасом црвене  ризе, а доња ивица зупчасто исеченом траком црвене чоје. У колориту је доминирала црвена боја. Торба је имала ручно израђену дугу узицу за ношење преко рамена.
Голубићка торба је препознавана по  начину на који је било украшено лице. Тај особени знак по коме су се  на вашарима, сајмовима или у граду , препознавали Голубићани био је по средини вертикално постављен појас од клечаних, разнобојних,  правилно распоређених ситних  ромбоидних орнамената  - кука,   са обе стране оивичен  уским  пругама  у бојама  српске тробојке.
У зовници су ношене  разне потребштине и понуде за госте. Најчешће  су на поклон  старијима , ношени,  вино и ракија, шећер у коцки, а за децу,  воће, јабуке, наранџе и  бајами – бадеми.
Торба  је била присутна и у свакодневној  употреби. Најчешће се у њој преносио терет ( жито, храна и др. )  Ткана торба домаће израде, замењена је шездесетих година ХХ века, куповном.  Међутим, у многим далматинским селима ткане су голубићке и сличне торбе,   мањих димензија,  које су као сувенири продавани у туристичким местима дуж Јадрана до краја ХХ века.

Дечја ношња

Дечаци и девојчице су  до поласка у школу  носили  дугу белу платнену кошуљу – царзицу.  Пре рата  била  је сашивена од домаћег ланеног платна, а  касније од куповног, дезенираног. Била је једноставног кроја. Дуга до испод колена,  дугих рукава, са отвором за главу и прорезом на грудима. Закопчавна је испод грла дугметом и петљом. После другог светског рата још је по неко дете у селу носило овакву кошуљу.  Поласком у школу деца су добијала одећу  која је била иста као и за одрасле.

Историјат

Јелка и Маша Плавшић у цурској, голубићкој народној ношњи 1968. годинеОписана ношња Голубићана била је у употреби двадесетих,  тридесетих и четрдесетих година  ХХ века. Већина одевних предмета која је стилски чинила целину и давала особеност овој ношњи, изобичајена је после Другог светског рата. Поједини делови женске и неки делови мушке ношње задржали су се  и дуже. Женска хаљина,  модрина и девојачка  бјелача, делови  зимске ношње, прегача и марама – бошча,  спорадично су ношени и дуже, појединачно, а  веома ретко заједно као комплет ношње. Мушка капа, ђилет и опанци, су делови мушке ношње који су опстали до наших дана. Опанци су замењени ципелама, кошуља куповном  кошуљом и блузом. Зубун и гуњ куповним капутом.

Мушка ношња раније је изобичајена него женска. Мушкарци су одлазећи на рад, на разне стране ( од Београда, Македоније до Америке ), усвајали начин  облачења средине у коју су долазили. Тај начин одевања су задржавали и по повратку у село.  Грађанско одело су прво прихватили млађи мушкарци, док су старији  чували традиционални начин одевања, носећи ако не комплетну ношњу, а оно бар  неке њене делове. У употреби су се најдуже задржали,  капа, опанци и ђилет. Наведени делови народног одела  чувани су с поносом као симболи етничког и локалног идентитета ( порекло из села Голубић ).

Три жене из села Голубић до краја свог живота су носиле народну ношњу. По сопственој жељи и народном обичају  у њој су и сахрањене. 

До данас сачувани аутентични делови народног одела Голубићана,  капе, зубуни, прегаче, женске хаљине и кошуље чувају се у КУД-а Крајина, у породицама пореклом из Голубића и у Етнографском музеју у Београду. Чланови КУД-а Крајина у бројним наступима у земљи и у иностранству наступају у ношњи из Голубића.  Понеки зубун, прегачу, капу, бошчу или тканицу појединци чувају у својим кућама  као велике породичне драгоцености. У Етнографском Музеју  у Београду чувамо два одевна предмета из села Голубић,  хаљину- модрину (инв.бр. 42420)  и зубун (инв.бр. 42421).

Галерија

Последње ажурирано среда, 18 мај 2011 13:02
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.